Čušpajz od dnevnika

Jaje i kokoš

Ma nisam ja protiv vegetarijanstva. Pogotovo ako je to rezultat pacifističko-religijskih uvjerenja. Super tko može. Jer ne unosi hranom sve te silne hormone i antibiotike kojima tove prašćad, junad, perad. Nek se nitko ne ljuti i nek me se smatra duhovno nerazvijenim, ali kad ja ne mogu bez mesa. Čitav tjedan tu neki ljudi meni piju krv na slamku. E pa vikendom se ja moram napiti nečije. A i kad je čovjek vegetarijanac treba paziti kako balansira namirnice. A meni se to ne da. Cijeli dan razmišljati što ću jesti. No dobro. Nije to bitno. Bitno je da smo prijatelj Luka i ja danas službeno završili veliki eksperiment. Bez rezultata. Naravno. U protivnom ne bi ni bio veliki, ni značajan. Dakle sve je počelo prije tri tjedna kad sam pitao Luku koji je vegan: «A jedeš ti jaja?»
«Ne.»
«A zakaj?»
«Pa jaja su neizlegnuti pilići. U njima su živi zameci.»
Podigao sam obrvu iznad lijevog oka. Samo tu. U znak ćuđenja i pomnog razmatranja.
«U jajima koja kupiš u Konzumu?», pitao sam.
«Da. U svima. To je smisao jaja. Kokoši se tako razmnažaju.»
«Da. Znam čemu služe jaja. Ali ova iz dućana su snijele neoplođene kokoši. Mislim, ni ja ne jedem jaja. Ali zato kaj su mi grozna. Pogotovo kuhana. Zadavim se svaki put kad treba progutati onaj žumanjak. Ko da gutam šaku pijeska.»
«Kak misliš neoplođena?»
«Pa te kokoši u uzgoju nemaju pijetla da ih ševi. Samo legu jaja.»
«Ma, daj. Pa kaj kokoš ne izlegne jaje tek kad ju kokot poševi?»
«Kaj god. Ta jaja u sebi nemaju nikakav zametak i nisu ništ življa od kravljeg mlijeka.»
«Ne vjerujem.»
I ušli mi u Konzum. U hladnjaku našli neka jaja stara tjedan dana. Na samom dnu hrpe. Kupili ih i počeli razbijati jedno po jedno. Ja sam se žrtvovao za znanost i porazbijao ih. Jer tako, u slučaju da smo naletjeli na život imalo bi se meni uračunati u karmu. Ali na sreću ništa. Nismo naišli na onu malu crnu kvržicu u jajetu zvanu zametak.
«Svejedno. Ne vjerujem. Da kokoš sjedi na njima sigurno bi se izlegli pilići.», uporan je Luka. Ma kako? Na koji način? Generatio spontanea je davno pobijena. Doduše Luis Pasteur je to dokazivao na bakterijama. Mi ovdje imamo posla s kokošima. To ipak nije isto. Kokoš je daleko složeniji i odvedeniji oblik života. Pa ako je nešto bakteriji nemoguće možda je kokoški moguće. Jer nepošteno bi bilo i nadasve pogrešno zaključiti da kljun ne postoji samo zato što ga bakterija nema. Ili da kokoš ne liježe jaja samo zato što i bakterije ne sjede na njima. I tako. Luka zna Ivana. A Ivan ima baku. A baka kokošinjac kao izvor surogat majki. I evo nas ponovo u Konzumu.
«Hoće te zadovoljiti uzorak od 10 jaja?»
«Da. Mislim da je to statistički reprezentativno.»
«OK. Nađi najsvježija.»
«Ova su današnja.»
«Kul.»
Za dva sata jaja su bila u kokošjem gnijezdu. U bakinom kokošinjcu. Sad samo treba čekati. Ivan će svaki dan provjeravati stanje. I prvo izvješće primili smo sljedeće jutro. Oko 10.
«Veli baka da kojeg smo to oca, kurca i sotonu metnuli v kokošinjac!»
«Kaj sad?? Kaj je bilo s jajima?»
«S jajima ništ. Kokoš neće sedeti na njima.»
«Kak neće? Kaj ona zna. Ona je kokoš. A kokoši sjede na jajima.»
«Neće. Veli baka da si je napravila novo gnijezdo i tam snesla jajca. Ovima neće ni blizu. Sad je baku strah da kakva smo to jajca donesli kaj joj kokoš ne krepa.»
Ostali smo zatečeni. U čudu. Bez rezultata i bez zaključka. Eksperiment smo odlučili prekinuti. Na neodređeno vrijeme. Jer pojavilo se novo pitanje koje traži odgovor. Kakva nam to jaja prodaju kad kokoš na njima ne želi sjediti.

Vrijeme je blizu

Eto. To demonsko lice. Ludilo u pogledu. Srneci strah ovijen u moc. Usiljeni osmjeh. Dakle dvojicu vampira imamo. Busha i Ratzingera. Ajmo dalje.

Vanjski vs. Unutrašnji izgled

Skupilo se jučer nas nekoliko na kavi. I počeli mi po tko zna koji puta raspravljati o tome koliko je izgled bitan u životu. Jer kod javljanja na natječaj za posao traže i sliku. I ona na dosjeu dolazi prva. Prije životopisa i bilo koje druge informacije o pristupniku. I tu sve one deklarativne floskule o unutarnjoj ljepoti na koje se svi volimo furati i zaklinjati njima čovjek može okačiti mačku za rep. Problem je što još uvijek ne postoji način da fotokopiramo stanje naše duše i unutrašnju ljepotu u svom njezinom sjaju i blještavilu priložimo uz životopis. A kada bi i postojao, kućica predviđena za to vjerojatno bi se nalazila na zadnjem listu papira. Inače te izjave o prednosti unutrašnje ljepote nad vanjskom se toliko često rabe u javnosti u posljednje vrijeme da su se već ocufale i pretvorile u dronjke. Mislim, koga zavaravamo. Kad neka tamo fufica napumpanih sisa priča o ljepoti duši. Pa sunce malo, što onda nisi Anu Karenjinu kupila umjesto tih implantanata. I još bi love ostalo za Enciklopediju Britanicu, Put k Swannu (ne, nije to nikakvo nagradno putovanje u tropske krajeve), Platonov Parmenid i još puno puno toga. Stan bi ti izgledao ko gradska knjižnica. Ali valjda nam to treba da bismo u vlastitim očima bili dobri. I onda nam je lakše živjeti sa samima sobom. To je kao neka mantra koju ponavljamo u nadi da ćemo jednog dana uistinu i razmišljati na taj način.
Jedan od frendova se zamisli. Uozbilji. Zagleda se u daljinu i prozbori. «Ne shvaćam. Kad se već svakodnevno koriste prirodni resursi za stvaranje čovjeka zašto ih Bog ne koristi na pametan način pa da svi ljudi budu lijepi. Mislim, taj materijal bi trebalo pametnije trošiti. Mislim, ionak mora napraviti sve te dijelove tijela. Šta ih onda ne može napraviti da to sve izgleda savršeno. Ništ se više materijala ne bi potrošilo, a suzbila bi se jedna vrsta tihe diskriminacije.»
Nastao je tajac. Ja sam se razvalio smijat. Da, da. To smo mi.
«Pa priroda nije esteta. U prirodi izgled nije bitan za opstanak.»
«Ili mi ne znamo što je zapravo lijepo.»
«Hm…da.»
«Vode li ovakav razgovor Str8eri?»
«Kog briga.»
«Ma ne vode. Ali razmišljaju o tome.»

Tata

Prvi dio priče je samo pretpostavka. Tu večer bila je Latinica o homoseksualcima. Stari je opet imao napad. I stara je valjda popizdila i rekla mu. Dakle u vremenu smo tamo 2001. godine. Nazvala me na telefon.
«Čuj, nemoj se živcirati. Moram ti nešto reći, ali nemoj se nervirati.»
«Kaj.»
«Nemoj se ljutiti…Rekla sam tati.»
«A zašto? Rekao sam ti da ne govoriš.»
«Mora jednom saznati.»
«Dobro. Šta sad. I?»
«Mislim da bi bilo dobro da neko vrijeme dolaziš doma sam.»
«Mislim da mi se sam ne dolazi.»
«Smirit će se on. Daj mu vremena.»
«Dobro doći ćemo kad se smiri.»
«Nemoj tako. Ja bi te htjela vidjeti.»
«Pa vidjet ćeš nas kad se tata smiri. Kaj je rekao?»
«Bolje da ne znaš.»
«Dobro, sad kad si mi sve rekla reci i to.»
«…»
«Ajde, kaj je rekao?»
«Da je Borna kriv za sve to i da te on u to uvukao. I da je on znao da je Borna peder od prvog dana.»
«Laž. Stalno je govorio da je Borna super dečko.»
«Pusti ga. Smirit će se. Ali rekao je da Bornu više nikada ne želi vidjeti u životu. I da on mora s tobom razgovarati.»
«Ima moj broj telefona pa nek nazove.»
Počela je opet plakati i ponavljala je da me voli i da će se tata smiriti.
«Znam, ali mi ne trebaju cirkusi i predstave u životu. Pusti me sad neko vrijeme.»
Sutra je nazvao stari. Naravno, pijan ko letva.
«Moram razgovarati s tobom.»
«Dobro. Da čujem.»
«Znaš, imam ti svakaj za reći:»
«DA čujem.»
«Sve bum ti to rekel. Nemreš se ti tak ponašati.»
«Slušaj, kad se otrijezniš javi mi kad hoćeš razgovarati i ja dolazim doma.»
Kraj razgovora.
Nazvao je opet nakon par minuta. Da dođem za vikend.
Došao sam u subotu. Njega nema doma. Mama veli da se ne trijezni otkako je saznao.
«A rekao sam ti da mu ne govoriš jer on to ne može shvatiti.»
Ali dobro. Čekao sam. I oko sedam. Dolazi on mrtav pijan. Sve što je bio u stanju je reći da mi imamo o puno toga razgovarati. Naravno da mi nije bilo ni na kraj pameti diskutirati s njim dok je pod gasom. Pokušao sam to raščistiti još nekoliko puta. Ali on bi uvijek došao pijan. I jednog dana Borna i ja došli na ručak. Stari se po običaju sakrio u goricama. I prije nego krećemo veli mama da svratimo u gorice po jabuke.
«Ne pada mi na pamet pa da stari nekaj izvede.»
«Nema ti njega gore. Rekao je da mu javim pa će otić susjedu.»
«Dobro, ali fakat mu javi jer ne želim nikakve kravale.»
«Ne brini.»
Ma smrdilo je sve to na prijevaru. Dođemo mi gore. Kad izlazi on iz vikendice. Naravno pijan. Smijeh od uha do uha. A kaj sad. Neću otrčat u auto i zbrisat. Dam mu ruku pozdravimo se.
«Dobro, jade da uzmem jabuke pa idemo mi.»
«Kam bežiš. Ostanite malo.»
«ne bumo ti smetali.»
«Kaj bi smetali. Di je Borna?»
i kreće on prema autu.
«No, Borna. Kaj se skrivaš. Dojdi malo.»
Borna izlazi. Kreće prema starom.
«Bok. Kak si?»
I stari ga zagrli. Ja samo gledam. Zbunjen. Borna još više.
«Ti si Borna pravi dečko. Odi, malo si sednemo bute si nekaj spili pa onda pete.»
«Ma, idemo ti mi.»
«Ne, Marko ne zajebavaj. Sedite si. Bute sok. Imam Kolu.»
«Može kola.»
«Meni daj vino.», hoću i ja taj čarobni napitak.
I tak smo sjeli popili. Popričali kurtuazno o vremenu, poslu, svijetu i vijeku. O čemu već muški i pričaju. Uzeli smo jabuke. Izgrlili se i izljubili. Pozdravili i otišli. Jebem ti ja staru lažljivu. Ali svaka joj čast. Napravila je dobar posao. Trebalo je to brdo pomaknuti. Uslijedilo je još nekoliko tako kratkih susreta. Svi odreda srdačni. Onda roštilj. Obiteljski. Pa zajednički ručkovi i tako. Danas to sve izgleda u najboljem redu. Iako oni još uvijek u svojoj glavi neke stvari nisu prihvatili i nazvali pravim imenom. Kao na primjer da ne možemo imati dva stana. Jedan Bornin, a jedan moj. Jer ni oni nemaju dva stana. Da nemamo odvojene, već zajedničke financije. I kad čujem takve bisere totalno se izbediram jer mi se čini da smo opet na početku. A onda si mislim da i ja nekad previše očekujem i da je već ovo što imam s njihove strane daleko više od onoga čemu sam se ikada nadao. Svaka im čast na tome. I zahvalan sam im.

Prijatelji

Nikada im nisam rekao. Ali. Od samog početka Bornu sam vukao sa sobom u svoje društvo i uvijek smo se pojavljivali zajedno. Jednom smo bili na nekom izletu, ležali na dekici i sasvim sam normalno legao na njega. Za par dana od frendice mi stiže SMS.
«Marko, a jeste ti i Borna zajedno? Mislim u vezi.»
«Da.»
Ostatak posla obavili su tračevi i usmena predaja. Nitko nije radio cirkus od toga. Prihvatili su to sasvim normalno. Nije to nešto čudno jer ipak sam ja izabrao družiti se ljudima otvorenih pogleda na svijet.

Brat

Svi mi imamo neke gej materijale. Porniće. Tekstove. I problem je kamo s tim, a da to nitko ne vidi. Sve to zaključavao sam u metalni ormar kakvi su se nekada koristili u ordinacijama za čuvanje kartona pacijenata. Jedne, opet nedjelje (meni su te nedjelje fatalne u obiteljskom životu) kaže mi mama da brat zna.
«Rekla si mu?»
«Ne. Našao je tvoj pornić. Nisi ga spremio.»
«Nije moguće. Držim ih pod ključem.» Otišao sam u sobu i povukao ladicu ormara. Nije se pokmaknula. Definitivno zaključano.
«Ma zaključao sam. Evo i sad je. Provalio je i kopao mi po stvarima.»
«Ne znam. Uglavnom zna. Kad je rekao što je našao morala sam mu reći.»
Mali me znači cinkao. A ja sam njegovu travu prešutio. OK.
«Dobro. I što je rekao?»
«Plakao je. Bio je tužan što mu je brat gej.»
«Ja mu tu stvarno ne mogu pomoći.»
«Znam. Nije znao što će reći prijateljima?»
Mali je inače jako vezan za svoje društvo i na neki način ovisan je o pripadnosti tom čoporu. Zbog njih je prokockao nekoliko dobrih prilika da si sredi život. Ali to je njegov izbor. Moj je uvijek bio stav da ga se ne sili ni na šta. Neka sam odabere i neka sam snosi posljedice svojih izbora.
«Ne vidim kakve veze imaju prijatelji s tim i zašto bi on trebao išta njima govoriti.»
«Pa kad ga pitaju za brata.»
«Reći će sve isto što je govorio i do sad.»
«Znam. Ali trebaš znati da je rekao da te svejedno voli.»
«Znam.»
Nikada s bratom nisam pričao o tome. I on je Prihvatio Bornu sasvim normalno. Kad se čujemo uvijek ga pozdravi, vide se svaki puta na ručku. Istina da mu je u početku bilo neugodno. Ali sad je sve normalno.

Mama

Bila je nedjelja. Kuhala je ručak. Ustao sam i sjeo u kuhinju. Skuhao si čaj. Sjeo za stol i rekao sam sebi da se neću dići dok to ne obavim.
«Mama, moram ti nešto reći. Ali ozbiljno.»
Okrenula se. U očima joj se vidjela panika.
«Ja imam dečka… Dečka, razumiješ. Živim s njim već neko vrijeme i tu se ništa neće promijeniti.»
Klimnula je glavom. Šutila je i počela plakati. Ja sam doslovno osjetio neko olakšanje. Nema više laži. Nema više muljanja. Nema ničega. Pred njom ja sam konačno ja. Stajala je tako neko vrijeme. Samo je plakala. Bilo mi ju je žao.
«Znaš, nisam znala, ali sam se nekad pitala.»
«Znam. Baka mi je rekla da ste pričali o tome.»
«Baka je znači znala.»
«Nije.»
«Jesi siguran da si? Da to nije neka faza i da će proći?»
«Potpuno sam siguran. Neće proći.»
«A one cure s kojima si bio.»
«Ne razumijem ni ja to. Ivana mi je bila stvarna. Ali poslije…jednostavno me ne privlače i ne mogu. Marija je bila samo gluma.»
«Možda se nekako može…»
Presjekao sam: «Ne može. Nikako. Probao sam.»
«Možda nešto…»
«Ništa. Gle, htio bih da shvatiš da ja to nisam izabrao. Kao što ni ti nisi izabrala da ne budeš lezbijka. Jednostavno u to si gurnut i nitko me nikada nije pitao da li ja to želim. I ne radi se tu o seksu. Ja njega stvarno volim i on voli mene.»
«Gledaj, ti si moje dijete i ja te jako volim bez obzira na to. Uvijek mi je bilo žao što si sam. Sad sam barem sretna jer znam da imaš nekoga. Da nisi sam.»
Sad sam ja počeo plakati. Moram priznati da nisam očekivao takvo prihvaćanje. Nisam mislio da će razbiti sve tanjure i polomiti namještaj, ali opet ni ovako pozitivnu reakciju.
«Nadala sam se da ću jednog dana imati unuke.»
«Imaš još brata za to.»
«Znam. Sad kad razmislim sve je to bilo tako jasno. A ja to nisam vidjela. Sve mi je bilo pred nosom.»
«Znam. Nisi htjela vidjeti. Jer nije to baš nešto što želiš vidjeti.»
«Trebala sam. Ja sam ti mama i trebala sam znati.»
Došla je do mene i zagrlila me. Samo smo plakali.
«Volim te. Jako.»
«I ja tebe.»
Sjela je za stol. Ugasila juhu. I dalje smo plakali.
«Ne mogu si oprostiti da to nisam primijetila. Trebala sam znati kroz što prolaziš. Trebala sam ti pomoći.»
«Nisi mogla znati. Nije to baš nešto da bih ja sad trčao okolo po stanu i svima vikao da sam gej.»
«Vidjela sam da te nešto muči i da nisi sretan. Trebala sam znati.»
«Nisam ti mogao reći. Nije to baš tako jednostavno»
«Bože, kad si zamislim kako ti je bilo. Čitav život moraš nešto skrivati i lagati. Grozno.»
«Navikneš se. Postane ti sasvim normalno.»
«Kako se on zove?»
«Borna.»
«Gdje ste se upoznali? Gdje se vi uopće možete upoznati?»
«Preko Interneta. Postoje stranice na kojima možeš upoznati ljude. Dopisujete se i onda se nađete.»
«Tako na slijepo.»
«Da.»
«A kako znaš da nije neki luđak.»
«Ne znaš.»
«Grozno. Šta on radi?»
I tako malo smo još plakali. Ispričao sam joj sve o Borni. O tome gdje živimo. Još jednom me zagrlila. Rekla da joj je drago da zna. I pitala me što ću s tatom.
«Ne treba još znati.»
«Moraš mu jednom reći. Ne možeš stalno lagati. Hoćeš da mu ja kažem?»
«Nemoj. On to neće shvatiti. Reći ću mu kad dođe vrijeme.»
I tako. Vrijeme je prolazilo. Ona je ko hrčak počela skupljati sve članke iz novina vezane uz homoseksualnost. I one stručne i kojekakve tračeve, crnu kroniku. Sve je izrezivala i spremala u poseban fascikl. Znao sam da joj to treba za starog. Da mu servira sve to kad mu kažem. Tražila me ako imam neku knjigu o tome da joj dam. Sve što sam ja imao bilo je «Muški mozak, ženski mozak.» Pročitala je i to. Iskopirala poglavlje i spremila. Uskoro je pozvala da i Borna dođe sa mnom koji put za vikend na ručak. Naravno, kad starog nije bilo doma. Upoznali su se i odonda smo jednom mjesečno dolazili zajedno.
Dva tjedna nakon mene i Borna je rekao svojoj mami. Prihvatila je to i ona. Malo teže od moje. Nju je najviše brinulo da nitko drugi ne sazna. Pokušala ga je nagovoriti da zbrišemo iz Hrvatske. Međutim, dugo je skupljala hrabrost da me upozna. Prvi puta smo se vidjeli prije 5 godina. Dvije godine nakon što je saznala za nas. I to samo nakratko. Nakon toga je rekla Borni da je sretna što je s nekim kao što sam ja jer joj se čini da sam dobar dečko. Malo se zajebala, al kaj sad :lol:

Hrčak

Evo. Nisam baš mislio o tome pisati. Jer mi ovo mjesto dođe kao neki ispušni ventil. Ali eto. Dakle, kao klinac u srednjoj školi imao sam hrčka. Stalno je krvario iz piše i grickao se dolje i bio užasno nervozan. Vodio sam ga veterinaru, jednom, drugom, trećem. Svi su sipali neke nebuloze o parazitima pa sam ga mazao nekim kremama i prašio sredstvima protiv buha. Ali nije bilo nikakvog pomaka. Onda sam saznao za nekog veterinara koji je baš specijalist za male životinjice. Bio je u drugom gradu pa sam nagovorio starog da me vozi. A kako je stara iskopala neko poznanstvo da nas primi doma u slobodno vrijeme išla je i ona. Čovjek je stvarno bio genijalan i jako dobar prema životinjici. Vidi se da za razliku od svi prijašnjih mesara voli svoj posao. Dugo ga je gledao i na kraju ustanovio da je moj hrčak hermafrodit. Dvospolac. I da mu je spolovilo deformirano i da ga to smeta pa se stalno grize. I naravno svemu tome nema lijeka. Stari je ostao u totalnom šoku. Cijelim putem nam je psovao sve po spisku i urlao da on ne želi imati pedera pod istim krovom. Mislio je na hrčka, naravno, jer za mene još nije ni znao. Ili u kući ostaje hrčak ili on. Uzalud sam ja tumačio da hrčak nije peder, nego dvospolac. Njemu tu nema razlike. I pas mater i meni koji od svih normalnih hrčaka dovedem u kuću baš pedera. Eto. Nije me to previše diralo jer ja sam jako rano naučio da od svojih ne očekujem neku podršku i razumijevanje za ono što radim u životu. Naši su se svjetonazori strašno razlikovali. Samo za primjer. Njima su knjige služile kao ukras kojim se popuni prostor na policama i u vitrini. I svaki puta bi mi održali predavanje kad sam spizdio džeparac na neku knjigu. To im je bilo neshvatljivo. Pomiriš se jednostavno s tim da si za njih čudak i ne tražiš od njih nikakvo razumijevanje. Inače, hrčak je ostao u kući i tako je stari sljedeće dvije godine bio prisiljen dijeliti dom s pederom. Ni mama se nikada nije baš pozitivno izjašnjavala o gej ljudima. Kad bi se nekako došlo na tu temu (Dinastija i neki filmovi) naravno da se i ona ismijavala iz svega toga. Dakle znao sam jasno što misle o homoseksualnosti. I tako. Nakon xy neuspješnih pokušaja upoznao sam Bornu. Već nakon mjesec dana odlučili smo iznajmiti stan i živjeti zajedno. Meni je nekako postalo blesavo lagati zašto ja vikendom ne dolazim doma. Zašto ostajem za Uskrs u Zagrebu. Kamo mi se stalno žuri u taj Zagreb. Kad ću si naći curu. Da mi je vrijeme. I odlučio sam to riješiti. Za početak samo s mamom.
Čušpajz od dnevnika: unos 04-1071/05.

Evo sam i to preživio

Svaka pohvala mojoj Ani.
«Marko, tako sam sretna da si došao.»
«Ajde, nemoj pretjerivati.»
«Čuj ja bum te odmah zaposlila da ne sjediš u sobi s ostalima. Daj veži ove mašnice na balone, a onda to treba zavezati za retrovizore na autima.»
«Stara, genije si.», pravi posao za mene. Ne previše intelektualan. Ne previše zamoran. Dovukao sam si vrč s vinom. Jednu mašnicu na balončić. Gutljaj vinca u želučić i pola sata ubijeno.
I sad, pun hrabrosti, krećem prema gostima.
Prilazi mi gospođa majka: «Čuj, ja ne znam ko si ti, ali ti si mi tu najzgodniji.»
Nabacim smješak: «Hvala na komplimentu, ali danas nitko nije ljepši od mlade.» Nije reagirala. Izlazi na terasu: «Deca, neko me treba opelati po auto. Ostavila sam ga na pranju.» Nitko je ne šljivi. «Buš me ti otpelal po auto?» I dalje je nitko ne šljivi. Izbezumljena odlazi s terase.
Ana dolazi do mene. Hvata me pod ruku. «Tak sam sretna da si tu da bi sad mogla plakati.»
«Ana, stišaj se!», javlja se jedna od dušebrižnih rođakinja.
«Anica daj oktavu niže. Preglasna si!», pridružuje se druga dušebrižna rođakinja.
«Kaj, ja sam takva. A Marko je moj prijatelj. Još od srednje škole.» Okreće se prema meni: «Pogledaj ga.», pokazuje na mladog: «Kupila sam mu novu kravatu. Ali ne, on je oblekel ovu staru koja mu nikak ne paše. Izgleda ko da sam ga na cesti pokupila.», smije se.
«Ana, kak to možeš reći», prva dušebrižnica.
«Takve se stvari ne govore pred budućim mužem na dan vjenčanja.», druga dušebrižnica.
Ne da se Ana: «Danas mu još nisam žena i mogu govoriti kaj god hoću. Ali ni sutra nebu ništ drugčije.»
Dušebrižnica 1: »Isuse, Ana, pretjerala si. Daj se kontroliraj.»
Dušebrižnica 2: « Sram te može biti. Pred svim ovim ljudima. Stvarno ne znaš di su granice.» Gledam ih u čudu. U mojim mislim jedan od NASAinih satelita zabija ih u zemlju.
Ana: «Takva sam kakva jesam.»
Kipim. Pucam po šavovima. Jezik mi se otima kontroli: «I takvu je morate voljeti.»
Ana: «Dobro si im rekel.»
Dušebrižnice keheljeći se ko da su u govno zagrizle: «Pa mi nju i volimo.»
Ja podrugljivo: «Khhm.» i uputim im pogled koji sam za sebe govori sve. One uzmiću. Zastor se spušta. Kraj prvog čina.
Čin drugi. Na terasu dolazi Žuvić. Svi ga zovu po prezimenu. Tip je gej. Ali to skriva ko zmija noge. Rezultat dugogodišnje autonegacije je debeli oklop cinizma iz kojeg bez milosti odapinje otrovne strelice gorčine po ljudima oko sebe. A kad nanjuši nekog svog zarije zube u njegovo meso i ne pušta dok krv ne poteče. Ali obećao sam samome sebi da mu ovoga puta neću pružiti priliku da svoju frustracije izazvane svojom blokadom iskaljuje na meni.
Naravno. Evo ga. Nepogrešivo me pronalazi u gomili. Ko m
Pčelica maslačak. Ili tratinčicu.
«Ej, smrdljivi, u koju si se ti rupicu zavukel sve ove godine?»
Gledam ga uči. Ja, led: »Nikoju. Za razliku od tebe koji voliš čučati u ormaru ja preferiram otvorene prostore. Samo jasno da rupica kroz koju viriš nije dovoljna da poglrdom obuhvatiš sve prostore kojima se ja krećem.» Tišina. Smješak mu se smrznuo na faci. Još malo tišine.
«Dobar. Odgovor.», klima glavom: «Jako dobar. Nije se s tobom za zajebavati.Točno znaš kam treba pogoditi.»
Ja, kuler: «Zato ti je bolje da ne provociraš jer ako ja razvežem jezičinu iščupat ću te iz tog ormara i rascjpat ti ga na daščice kojima ću ti potpalit lomaču.»
Ne odlazi. Ostaje kraj mene. Šuti ko ukoreno dijete svjesno svoje krivice. Ponovo zastor.
Čin treći. Dolazi kuma. Još jedna draga frendica iz srednje škole. Zajdno smo sjedili u klupi. Genijalna je. Toliko inteligentna. Neopterećena. Iskrena. Ponekad čovjek ostane bez riječi suočen s čudom okolnosti pod kojima u totalnoj žabokrečini niče cvijet dostojan svakog divljenja. Kojeg se ne bi postidio ni rajski vrt. Pred tim čudom logika pada na koljena. Poražena. To su divovi ljudskosti i prijateljstva kojima bi trebalo graditi spomenike. Jer oni bi nam trebali biti putokazi. Svjetionici u oluji. No malo je onih koji su to sposobni shvatiti. Zašto? Uzima me pod svoje i ja joj se hvatam za skute. Uživam u čistoći i vedini njezinog duha. Zaboga, sve ovo i ne ispada tako loše. Uživam. Sretan sam. Spušta sde zastor i...
Čin Četvrti. Ulazimo u aute. I tu nastaje problem. Jedna cura silno želi samnom. Ali nas je već četvero u Lupu. Nema veze. Mršava je ona. Stisnut će se pokraj mene. Nije bitno ako se haljina zgužva. «Ajde ulazi.» Kad evo vraga. Baš pod njezinom guzicom našla se neka kvrgetina. Žulja je kopča od pojasa. Stišće se bliže meni. Smiješno mi je: «A kaj se sad cifraš. Sjedni mi u krilo jer inače ne bu mirač.» «Pa kad se nudiš.» I hop. Evo nje. «Tako si sladak.» I pada polubac. U obraz. I zagrljaj. Sad doslovno leži na meni. Ima dobar parfem. Mmmm.
Izlazimo iz auta. Hvata me pod ruku. Ulazimo u crkvu.
«Za kojim si ti stolom?»
«Ni za kojim. Nakon vjenčanja brišem.»
«Ma daj.»
«Ozbiljno.»
Gleda me zbunjeno. Zgroženo. «A ništa onda.» Odlazi od mene. Ostajem sam.
«Marko, dođi naprijed.», domahnuje mi kuma.
«Hvala, ne treba.»
Započinju s Wagnerom. I vrhunac na kraju.Jedna od onih šala koje život znade zbijati s nama da čovjek ne može ništa drugo no prigrliti ga prijateljski i od srca se nasmijati. Na oltar dolazi on. Svećenik. Gej svećenik. I ne pitajte kako znam. Zastor se zatvara. Pred publikom slika Ilirski preporod u svoj svojoj veličini i koloru. Obnovljena.
Draga Ana. Zakon si. Hvala ti na svemu. Želim ti svu sreću ovoga svijeta u poglavljima života koji stoji pred tobom. Volio bih u njima koji redak rezervirati i za sebe. Jebi ga. Trebam te.
P.S. Bottome, obećajem, sljedeći tjedan kad se vratim slijedi početak priče o mojem iskoraku pred starcima. Ali upozoravan da tu nema baš neke dramatike na koju smo navikli u meksičkim sapunicama. Ništa od toga čovjeka ne može natjerati u nekontrolirani plač. Niti na srđbom izazvano gađanje monitora cipelom. Nema tu nasilja ni krvoprolića tako da je prihvatljivo i za osobe mlađeg uzrasta.
Čušpajz od dnevnika: unos 04-1021/05.

Ne znam. U komi sam totalnoj već dva dana. Zbog vjenčanja. I to ne svojeg. Tamo osnovnu i srednju školu završio sam u maloj zadrtoj i prilično tradicionalnoj sredini. Sad više ne živim tamo, ali još uvijek imam neke frendove iz srednje školi koji su ondje ostali. Ana je jedna od njih. Cura je stvarno super. Nakon škole bi zajedno išli doma i kad smo došli do križanja gdje bi se trebali rastati stali smo i ostali tako raspredati o životu, smrti i svijetu i po sat i pol. Fakat smo se kužili. Danas se viđamo u prosjeku dva puta godišnje. Katkad se čujemo telefonom. Ali i dalje se super razumijemo. Sredina u kojoj živi toliko je zadrta da joj ispiru mozak svaki puta kad izlazi s muškom osobom koja joj nije dečko. A kad joj neki frend dođe navečer doma susjedi je proglase droljom. Ma ne znam. Ja bi to sve poslao u tri p.m. i pokupio se glavom bez obzira. Ali teško je otići kad nemaš posla, a samim tim ni love. I tako se hrva godinama sa svom tom zadrtošću i zatucanošću. I kad god prohoda s nekim odmah padaju kretenski komentari kako je sve to lijepo, ali da joj je već vrijeme da se uda jer tko će je htjeti nakon svih tih silnih švalera.
I sad je to vrijeme i došlo. I Borna i ja dobili poziv. Za vjenčanje. Progutao sam knedlu u grlu. I to veliku. Zahvalio sam se ja na pozivu, ali jednostavno ja vjenčanje ne mogu probaviti. U svojem životu bio sam samo na njih dva. I više nego previše. Nije mi jasno zašto svi koji ne dođu u paru shvaćaju da je upravo ta noć stvorena da se spare i to postaje imperativ. Sad ili nikad. Ponašaju se ko pepeljuge pred ponoć kada prestankom ćarolije nestaje sva njihove opojnost, zamamnost i svi prinčevi ovoga svijeta postaju oblačići dima cigarete. I to one najlošije. Stoše. Oni koji jesu u paru već i prije vjenčanja počinju taktizirati koga i s kime spojiti, a kad se dočepaju alkohola to im postaje životna misija. Makar za jednu večer. Alooo, nećete time kupiti ulaznicu za raj! I onda cijelu večer mi se uvaljuju neke cure koje prvi puta vidim u životu. I sline po meni. I melju takve gluposti koje ne bi zaintrigirale ni najuspaljenijeg rasplodnog pastuha koji se nakon deset godina zapečenosti predozirao vijagrom i španskim mušicama. A ja baš ne podnosim alkohol tako dobro da bih se uspio dovoljno naliti pa da zgrabim mužikašima razglas, sve ih pošaljem u kurac i obznanim da sam peder te zamolim kuma za ples, šlatanje i još nešto konkretnije. Ajde. Zadovoljit će i barjaktar. Stjegonoša. Obično mi pozlije prije nego dosegnem tu oslobađajuću cifru promila u krvi.
I onda dolazi dan drugi. Kada mi je zlo za umrijeti. Ali ne znam da li više od alkohola ili svog tog šlatanja. Eto.
I objasnim ja mojoj Ani da ja nju strašno volim. Ali da ja na vjenčanje jednostavno ne mogu. I naravno to je njoj problem. Razumijem ja nju. Za nju je to veliki dan i želi biti okružena ljudima koji joj nešto znače u životu. Ali draga Ana. Oprosti. Ja to stvarno ne mogu. I pada kompromis. Bit ću samo u crkvi. A ono poslije definitivno će se odigrati bez mene. Pristaje. Meni već lakše. Još mi se nitko nije do sada upucavao u crkvi pa valjda neće ni ovaj put. Međutim, Borna ne želi ni to. Nema ništa protiv da ja idem. Ali njemu ne pada na pamet. Nije išao ni svojim frendicama u svatove. OK. Idem sam. Pola sata u crkvi. Zbrajam si ja. Pa preživjet ću tih sat maksimalno.
ALI! Ana ima plan B. Budući da neću biti na fešti naći ćemo se kod nje doma sat i pol prije. I telefon u ruke preuzima njezina stara. Objašnjava kako će doći i njezina neudana nećakinja. A nećakinji krajnje vrijeme da se uda. A meni pozlilo iste sekunde.
«Molim vas Anu.»
«Odmah srce.»
«Ana, da tvojoj staroj tako nešto nije palo na pamet. Objasni joj kako god znaš, ali istog trenutka kad nešto pokuša ja se dižem i odlazim. Najozbiljnije.»
«Ma ne, neće. Ne brini.»
I tako. A njezina mama ne odustaje lako od svojih nauma. Muka mi je. I zlo. I naopako. Sada na onih sat ceremonija moram pridodati još sat i pol uvodnog oblokavanja i definitivno upucavanja. I još ću biti sam. Okružen mladim parovima. Neki već imaju i potomstvo. I opet ona njihova pitanja. «A kada ćeš ti?» «Vrijeme ti je.»
«Nikad.»
Zgražavanje na njihovim licima.
«Pa kaj misliš cijeli život biti sam?»
«Nisam sam.»
«Nebuš vječno mogel nalaziti cure za jednu noć. Moraš se već skrasiti.»
«Ne nalazim cure za provod.»
«A kaj onda živiš s pesima i mačkama.»
I sad bih ja rekao «s dečkom». A onda si mislim ja ću se vratiti u Zagreb. A starci i brat ostaju živjeti s tim ljudima. Svaki dan. Nije fer da njih u to uvaljujem. Prešli su daleki put prihvativši činjenicu da sam gej. Put od nekih milijun svjetlosnih godina s obzirom na to u kojem okruženju i svjetonazoru žive. Morali su u potpunosti promijeniti poimanje stvari u svojim glavama. Možda ipak nije fer suočavati ih i s javnim priznanjem. Iako, glupo je zavaravati se mišlju da ljudi ne sumnjaju i da im se iza leđa ne rugaju. Mislim nitko nije tako blesav. Svi vide da starcima uvijek dolazim s Bornom i odlazim s Bornom. A cure ni od korova. Ipak. Bilo bi fer da to bude zajednička odluka. I tako. Ne znam kaj napraviti. Definitivno ću raspaliti po alkoholu čim ga se dočepam. Samo mislim da neće biti dovoljno. Ovo je uistinu moje posljednje vjenčanje. I svi preostali kandidati za tu ceremoniju upoznati su s tom odlukom.
Muka mi je. Preživjet ću. Muka mi je. Preživjet ću. Muka mi je. Preživjet ću. Muka mi je. Preživjet ću. Muka mi je...
Čušpajz od dnevnika: unos 03-1301/05.